Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Ilu­zi­je su, ipak, po­jed­no­sta­vlje­ne i sve­de­ne ma­hom na je­dan, dva ili naj­vi­še tri mrač­na in­stink­ta, do te mje­re her­me­ti­zo­va­na, da ne mo­gu da se aso­ci­ja­tiv­no ve­žu čak ni za od­re­đe­na sta­nja.
Umje­sto ra­zu­mi­je­va­nja, stvar­nost iz­gle­da sa­mo još od­boj­ni­ja, ta­ko da se, van estet­skih ka­te­go­ri­ja svi­je­sti, za­o­štra­va njen su­kob sa fil­mom. Re­di­telj, me­đu­tim, upor­no od­bi­ja pre­no­še­nje ovih su­ka­blja­va­nja sa pe­ri­fe­ri­je u cen­tar stva­nog ljud­skog dje­lo­va­nja i za­to mi­sa­o­ne kom­po­nen­te svo­ga dje­la na­dok­na­đu­je op­tič­kim pre­gru­pi­sa­va­njem pred­me­ta. Pri­je sve­ga, za­pa­ža se ge­o­me­trij­ska kon­struk­ci­ja pro­sto­ra u sa­mom ka­dru kao sred­stvu ko­jim se že­li da vi­zi­je op­šte­ljud­skog zla bu­du sve­de­ne na sa­svim od­re­đe­ne pro­stor­ne ko­or­di­na­te. Ako smo u ovom do­ži­vlja­va­nju na­lič­ja stva­ri kon­cen­tri­sa­li na­gon­ski na od­re­đe­ni tre­nu­tak, on­da je ra­zu­mlji­vo što ka­dar, a s njim i cio film, po­sta­ju is­klju­či­vo pro­por­ci­ja i mje­sto vi­zi­je. Nju ne tre­ba na­dok­na­đi­va­ti na­šom svi­je­šću, jer sve ono što či­ni su­ma­nu­ti Ka­li­ga­ri sa­mo je po se­bi ja­sno ma­da ne i ob­ja­šnji­vo.
Za­to je re­a­li­stič­ki tret­man struk­tu­re ap­so­lut­no na­pu­šten ka­ko bi se iz­bje­glo even­tu­al­no dvoj­stvo uti­sa­ka. Kon­tra­punkt u ova­kvim kom­po­zi­ci­ja­ma vi­še ne mo­že da op­sta­ne, po­što se ne ra­ču­na s nje­go­vim dje­lo­va­njem, a ni sa­ma isti­ni­tost ni­je kri­te­ri­jum svih za­htje­va ko­ji se za­la­žu za re­pro­duk­ci­ju re­al­no­sti i go­to­vih pred­me­ta, pa se sve uta­pa u de­for­ma­ci­je u ko­ji­ma se ras­pa­da­nje ma­te­ri­je i is­kri­vlja­va­nje li­ni­je shva­ta kao sa­svim pri­rod­ni i in­te­gral­ni pro­ces uti­ca­ja pod­svi­je­sti. Pri­ka­zu­ju­ći eks­pre­si­o­ni­stič­ku vi­zi­ju kao vi­zu­ru lu­da­ka, film je mo­gao na­ći pri­sta­li­ce i me­đu kon­zer­va­tiv­ci­ma ko­ji su kom­plet­nu mo­der­nu umjet­nost sma­tra­li po­re­me­će­nom. Re­di­telj Vi­ne, ma­nje ino­va­ti­van od svo­jih sa­rad­ni­ka na fil­mu, u su­šti­ni ko­ri­sti ja­ko ma­lo film­skih teh­ni­ka, osim fleš­be­ka unu­tar fleš­be­ka ka­da Kra­uss po­lu­di od post­hip­no­tič­kih uput­sta­va da mo­ra po­sta­ti Ka­li­ga­ri. Ni­šta se ne uzi­ma od čul­ne re­al­no­sti ka­ko bi se iz­ra­zio pre­zir i ubi­je­đe­nost u sop­stve­nu po­bje­du nad svim nje­nim vi­dlji­vim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma; sam sa­dr­žaj se ti­me re­gu­li­še u pred­je­li­ma u ko­ji­ma pre­sta­ju da vla­da­ju za­ko­ni lo­gi­ke. U pre­či­šće­nim ob­li­ci­ma strah je za­mi­je­nio isti­nu, pa čak i sa­mu ide­ju ko­ja je svo­jim sa­mo­u­ni­šte­njem pod­sta­kla nje­go­vu po­ja­vu. Auto­ri ni sa­mi ni­je­su mo­gli da ob­ja­sne ovu či­nje­ni­cu i da od­go­vo­re ka­ko se do­go­di­lo da ra­zum pot­pu­no ustuk­ne pred na­go­nom. Upra­vo „Ka­bi­ne­tom dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” že­lje­lo se do­ka­za­ti da film oslo­ba­đa lič­nost sva­kog po­ti­ski­va­nja. Ako rat i užas iza­zi­va­ju strah u čo­vje­ku, za­što bi se on iz­bje­ga­vao i svr­sta­vao u stan­dard­ne kom­plok­se — po­treb­no ga je slo­bod­no iži­vje­ti i vi­dje­ti čo­vje­ka upra­vo ona­kvog ka­kvog ga stva­ra­ju ti su­ko­bi sa re­al­no­šću. Zar o nje­mu ne­ma­mo ide­a­li­zo­va­nu pred­sta­vu kad ga pri­ka­zu­je­mo u nje­go­vom ne­dir­nu­tom spolj­nom ob­li­ku?

(Na­sta­vi­će se)